Žoel Eglof

OMAMLJENOST

Prevod: Slavica Miletić

Beleška o autoru:
Žoel Eglof rođen je 1970. godine u Foršvilu. Danas živi i radi u Parizu. Za svoj prvi roman “Edmond Ganglion & fils” dobio je 1999. godine nagradu Alen Furnije. Zatim mu “Ensoleillés” 2000. godine donosi nagradu Erkman-Šatrijan, koja ima značaj lorenskog Gonkura. Tri godine kasnije roman “Ce que je fais la assis par terre” dobija grand prix za crni humor. Prve tri knjige objavljene su u izdavačkoj kući Roše, a najnovija, “Omamljenost”, koja mu je donela značajno književno priznanje Prix Inter, i koja se prevodi na deset jezika, kod Biše-Šastela.
Žoel Eglof kaže da “piše naglas”, a kao književne uticaje pominje Selina, Beketa i Vijana.
Pored žirija i oduševljenih kritičara, Eglofovom originalnom spoju crnog humora i poezije priklonili su se i čitaoci, koji ga rado prate tamo kud im inače ne bi palo na pamet da idu.

Beleška o knjizi:
Nežno i krvavo, tužno i smešno do suza, omamljujuće i otrežnjujuće, surovo i poetično – parovi suprotnosti jednostavno se nameću kad se govori o “Omamljenosti” Žoela Eglofa. Zarobljeni u sumornom postindustrijskom predelu, u vremenu o čijoj dimenziji budućnosti svedoči samo nada, Eglofovi prostodušni junaci usred svakodnevne muke doživljavaju male radosti i usred košmara realnosti uspevaju da sanjaju.

“U svakom slučaju, ja neću ovde okončati svoj život, to je sigurno. Jednog dana ću otići da malo procunjam, iako kažu da je svugde isto, iako kažu da je na nekim mestima još gore. Koliko god napinjao maštu, teško mi je da u to poverujem. […] Onog dana kad budem odlazio ipak mi neće biti sasvim lako, toga sam potpuno svestan. Oči će mi se sigurno ovlažiti. Na kraju krajeva, ovde su moji koreni. Usisavao sam sve teške metale, vene su mi pune žive, a mozak olova. Svetlim u mraku, pišam plavo, pluća su mi kao prepunjena kesa od usisivača, a ipak, dobro znam da ću onog dana kad se otisnem pustiti suzu, to je sigurno. I prirodno je, pa ovde sam rođen i ovde sam stasao. […] Moje uspomene liče na ptice ulepljene katranom, ali su to ipak uspomene. Čovek se zalepi čak i za najgora mesta, tako je to. Kao mast za dno tiganja.”
Žoel Eglof, “Omamljenost”